SVETLOST

 Slobodom svojom nazvaću, noći, lik

koji vidim, kad zažmurim,
u protoku moje krvi, u času jave
što se s časom sna grli -
nebeski početnik -
na prvom zamahu ptice koju jurim,
u čijim se očima ostali delovi tela dave,
ka čijoj vatri iz srca i moja vatra hrli.

Slobodom svojom nazvaću, dane, lik
koji zvoni mirisom svojim,
tromim i lakim, setnim ko dlan,
čije se trepavice spajaju s mojim
kao krik,
kome su reči Isus i Pesma isto,
koji hoda, ljubavlju ovenčan,
po kapilarima jutarnjeg sunca
i zore, i sutona - detinje, čisto,
a svaka mu veđa o ponoći bunca.

Slobodom, dakle, nazvaću svojom
lik
fotona, cveća, šape,
lik crnog i belog spektra sveta,
jer sam naučio,
ko drevni početnik,
da razumem kojom zjape
bojom, gestom i glasom -
bez pokreta -
grudi čovečje u koje se sručio
dodir uplašen, zbunjen, hrom,
jer je:
Svetlost,
Svetlost,
Setlost -
moj dom.

Dušan Matejić

Beograd, 5-6. septembar 2021.